Kralj ponudio razlaz Kralj Aleksandar poručio Radiću da Hrvatska može odmah da se otcepi. Mišić smatrao da se Srbi neće usrećiti sa Hrvatima JEDNOG letnjeg ponedeljka (1945) narodu je predočena mapa sa unutrašnjim republičko-pokrajinskim granicama. Nije sadržavala topografska obeležja, pa se nije ni tačno znalo ko je u kojoj republici - novoj državi "osvanuo". Nije se znalo ko je njen maper, ali ni ko je naručio njeno štampanje, kao ni ime štamparije. U 45-godišnjem veku socijalističke Jugoslavije nije pronađen istorijski dokument koji bi pružio odgovor na pitanje: ko je, gde i kad odlučio da povuče unutrašnje granice? I u tajnosti povučene, te granice nikad nisu bile ozakonjene. Istina, javnih razgraničenja je bilo po pojedinim selima i zaseocima u kojima se narod bunio, i trajala su više godina. Izuzetak je bilo razgraničenje Srbije sa Hrvatskom u Vojvodini, gde se i ratom pretilo. Privremenu granicu, koja je još živa, povukao je tada moćni Milovan Đilas. Narodna i socijalistička, Jugoslavija je predstavljena kao "mermerni stub", a unutrašnje granice kao njegove "ukrasne šare". Sve one koji su u to verovali, razuverila je jedna komisija Evropske zajednice (1991), znana pod imenom Badinterova, koja je "šare" proglasila državnim i od OUN priznatim. PETAR, TOMISLAV I ANDREJ ALEKSANDAR je uz kormilo države preuzeo krunu i postao stalna meta za odstrel hrvatske emigracije i njenih političara. Iako je bio izložen i atentatima, uživao je ugled moćnog vladara. Bio je ratnik-pobednik, u punoj životnoj snazi, a uživao je i međunarodni ugled, ulivajući strah susedima. Ženidbom sa rumunskom princezom Marijom, ojačao je i dinastičke veze; njihovo venčanje bilo je svetski medijski događaj. Još kad su im se rodila i tri sina, svaki od tri naroda Kraljevstva stekao je svoga princa: Srbi - Petra (bio naslednik ubijenog oca), Hrvati - Tomislava, a Slovenci - Andreja. U ovom feljtonu prošetaćemo se tragom nastanka tih međa. I posle ujedinjenja i međunarodnog priznanja, te donošenja Ustava, Hrvati su nastavili da podrivaju Kraljevinu. Pretili su i stalno rovarili. Prestolonaslednik Aleksandar uočio je tu opasnost i odlučio da proveri tu snagu u hrvatskom narodu. Zadatak je poverio vojvodi Živojinu Mišiću (1856-1921). Mišić je obilazio vojnike i kasarne, ali još više osluškivao šapate oko kasarni i šire. Vratio se legendarni vojvoda i raportirao: "...Posle svega što sam tamo video i čuo, duboko sam zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali idejom o nekakvom bratstvu i zajedništvu sa Hrvatima..." Šta je Mišić tada pretpostavio ujedinjenju? "Da im damo državu, nezavisnu, pa neka lome glavu kako znaju i umeju!" A kakve će biti granice te države, priupitao ga je prestolonaslednik. "Biće tamo gde ih mi povučemo, ne gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde jezik i običaji, tradicija nalažu, i najzad, gde se narod po slobodnoj volji opredeli." A, kakve će biti posledice? "To bi Italijani oberučke prihvatili", uzvratio je Aleksandar. "Neka im je sa srećom, neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima usrećiti nećemo." Mišić je ubrzo umro, ostavljajući Aleksandra da se rve sa Hrvatima od kojih je i života bio lišen. Iste godine, sa Mišićem, otišao je i kralj Petar I Karađorđević (1844-1921). Oni su svoju istorijsku misiju časno ispunili. Potez kraljevskog para da drugom sinu nadene ime Tomislav (po hrvatskom kralju Tomislavu) sa uzbuđenjem je doživeo i "otac" Hrvatske Stjepan Radić. "Ovaj gest produžiće život Kraljevine, bar za još jedan vek", oglasio se tada Radić. Ubrzo, kad Tomislav još nije bio napunio ni šest meseci, u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine zbio se tragičan događaj: radikalni poslanik Puniša Račić opalio je više metaka i usmrtio dva i ranio tri poslanika Hrvatske seljačke stranke, među kojima je bio i njihov lider Stjepan Radić. Radić nije uspeo da se oporavi - umro je u avgustu iste 1928. godine. Lečio se u Beogradu i kada su mu lekari dozvolili da može da napusti bolnicu, pohitao je u Zagreb. Bila je subota, 7. jul... Dok se Radić pakovao, posetio ga je Svetozar Pribićević, lider Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj i Radićev koalicioni partner. Neočekivano, Pribićević je bio pozvan iz dvora, na audiciju kod kralja Aleksandra. Evo kako je Pribićević opisao taj susret: "...Kralj mi je ponudio da sednem, i kad je i sam seo, počeo je čitati neku izjavu napisanu na plavom papiru. Moje iznenađenje se povećalo i naglo sam upitao kralja: 'Vi mi nešto čitate? Iznenađen sam ovim oblikom koji ima izgled ultimativnog saopštenja. Mislio sam da ste me pozvali na razgovor.' "Tada kralj stavi papir u džep i poče osionim i isprekidanim glasom: "Hteo sam pročitati, da bude jasnije. Ali mogu vam i reći, gospodine Pribićeviću. čini mi se da g. Radić odlazi sutra u Zagreb. Molim vas, predajte mu moju poruku da sutra u Zagrebu može proglasiti rascep. Mi više ne možemo ostati zajedno s Hrvatima. Ne želim nikakav rat sa Hrvatima. Budući da ne možemo ostati zajedno, bolje je da se razdvojimo. Bolje se rastati u miru, kao Švedska i Norveška. Ako Radić prihvati moj predlog, sutra može proglasiti otcepljenje. Mi ćemo otuda povući naše trupe, a ostavit ćemo tamo samo nekoliko jedinica na granici, da se ne može reći kako smo te krajeve ostavili Talijanima. Pa kad bude uređena narodna odbrana, povući ćemo i te jedinice." I kako je reagovao Pribićević? "Bio sam ošamućen. Hiljadu misli prolazilo mi je u tom trenutku glavom. Razmišljao sam, pitajući se je li taj predlog ozbiljan ili je posredi blef." Hrvati odbili poklon! Država na tacni bila prihvatljiva, ali samo u "povijesnim granicama". Gregor Žerjav zatražio od kralja abdikaciju! PRIBIĆEVIĆ priča da se ubrzo pribrao i odgovorio kralju: "Ja ne mogu službeno saopštiti vaš predlog Radiću. Želite li da Radić bude službeno obavešten o vašem predlogu, otiđite k njemu u bolnicu i podastrite mu ga lično. Ako to ne možete, pošaljite Radiću nekoga u koga će on imati poverenje... Uostalom, želio bih da znam jeste li razgovarali sa svojom vladom i šta ona o tome kaže? Šta o tome kažu vođe stranaka?" Kralj: "Vlada se slaže s tim predlogom, jer drugog izlaza nema". Ja: "Šta o tome kaže Korošec?" Kralj: "On ćuti. Ne izjašnjava se". Ja:"A g. Spaho?" Kralj: "I on se slaže". Ja: "Vaše veličanstvo, oprostite, ali mi je vrlo teško u to poverovati. Uostalom, ako je tako, jasno je da taj predlog znači veleizdaju; ako su se vaši ministri složili sa tim predlogom, treba ih pohapsiti zbog veleizdaje". Nakon toga kralj skoči sa stolice i poče brzo hodati predsobljem. Bio je vrlo uzrujan. Uzviknuo je: "A šta se drugo može uraditi?" Pribićević je zabeležio i Radićevu reakciju kad je čuo kraljev predlog. "...Radić me zagrlio i uzviknuo: "Odlično, savršeno si se držao. Ja sam potpuno zadovoljan". Taj 8. jul 1928. godine mogao je biti istorijski, a nije! Zašto su tu ponudu - Hrvatsku na tacni - strogo tajili Radić i Pribićević? Ona nije bila pomenuta ni na Radićevoj sahrani koja je obavljena tačno mesec dana kasnije. Kukavičluk ili zdrav rezon? Znali su da bi dobili državu koja ne bi bila ona kojoj su težili, u"hrvatskim povjesnim granicama", i da bi zbog toga bili prokleti. A šta je ćutanjem glumio slovenački prvak Korošec? U Beogradu je tih dana boravio i Gregor Žerjav, vođa samostalnih demokrata u Sloveniji. Pribićević je Gregoru, kao vrlom prijatelju, poverio tajnu zbog koje je bio "utučen i nesrećan". Odlučio je odmah da i on dođe do kralja, da proveri šta se to dogodilo. Pribićević je taj susret opisao u svojoj knjizi: "...Čim je Žerjav ušao, kralj je započeo svoju misao o odvajanju Srba i Hrvata. U Žerjavu je sve kiptalo. Nije se mogao suzdržati, pa je kralju rekao: "Veličanstvo, iz svega toga vidim samo jedan jedini izlaz, a to je vaša abdikacija. Koliko ja znam, u čitavoj povijesti vi ste jedini kralj koji hoće smanjiti svoju državu". Na te reči kralj je pobeleo. Skoči iz stolice i iz usta mu se ote krik: "Marš napolje!" KRLEŽA ZA FEDERACIJU VELIKI Miroslav Krleža je zapisao u svoj dnevnik posle Maspoka u Hrvatskoj: "Jugoslovenstvo je, moj gospodine, širi pojam nego što Vi mislite. Često meni to negiraju, a ja sam Jugosloven, ali ne iz perspektive Aleksandra Karađorđevića. Ja sam i Srbin, i to bolji od Antonija Isakovića, a bolji sam i Hrvat od Stjepana Radića i šta Vam sve to danas znači. Ništa. Ja sam i federalista. Za federaciju sam kantona..." Svetozar Pribićević (1875-1936) bio je prvi pravi političar među Srbima u Hrvatskoj. Osnovao je i stranku - Samostalnu demokratsku stranku - u kojoj je uspevao da okupi Srbe. Bio je poslanik u Mađarskom parlamentu i Hrvatskom saboru, zatvorenik u Zagrebu. Bio je žestoki Jugosloven, ali i još žešći unitarista. U prvoj vladi Kraljevine SHS povereno mu je Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zapamćen je kao strog ministar i po tome što je hrvatskog lidera Stjepana Radića oterao u zatvor zbog "podrivanja države". Ovom Srbinu sa Banije se žurilo. Sebe je video samo na mestu Nikole Pašića. Žurilo mu se i - okrenuo se... Udružio se upravo sa Radićem i započeo žestoku borbu protiv kralja i kraljevstva, a za federaciju. Bio je pobornik jedinstva Srba i Hrvata. Umro je kao emigrant (u Parizu), a njegovi potomci sledili su njegovu politiku i posle raspada Jugoslavije. Posle atentata u Skupštini i smrti lidera najveće hrvatske stranke Radića, kralj i njegovi pravni savetnici preimenovali su Kraljevstvo SHS u - Kraljevinu Jugoslaviju. Formirano je devet banovina koje su postale upravne i samoupravne jedinice. Glavni centri su im bili: Ljubljana, Zagreb, Banjaluka, Sarajevo, Novi Sad, Niš, Skoplje i Cetinje. Beograd s Pančevom i Zemunom dobio je poseban status. Granice banovine su bile zakonom određene i nisu vučene po nacionalnom kriterijumu. Naprotiv. One nisu narušavale koncept unitarne države. Tek formiranjem Banovine Hrvatske (1939.), taj koncept je izmenjen, nazirala se njena federalizacija. Ta tvorevina, u kojoj je primenjen i nacionalni kriterijum (obuhvatila većinu Hrvata) izazvala je oštru reakciju Srba koji su u njoj ostali (svaki četvrti njen žitelj bio je pravoslavac), kao i drugih Srba. Zbog ustupaka Hrvatima namesnik Pavle Karađorđević (1893-1976) bio je izložen velikim kritikama, branio se - da je to bila neostvarena ideja ubijenog kralja Aleksandra i da je on samo realizuje. Koliko se Pavlovi postupci mogu pripisati Aleksandrovoj želji? Pošto nije realizovao ideju da Hrvatsku "amputira", da li je ovo njeno izdvajanje preko banovine trebalo da bude samo nežnije restauriranje države? Kod formirane hrvatske jedinice sporne su postale njene granice. Nastala je spajanjem dve banovine, Savske i Jadranske, ali su joj bili pripojeni i prostori Dunavske, Vrbaske, Drinske i Zetske banovine. Pripajanje Dubrovnika sa Prevlakom izazivalo je posebne reakcije. Hrvati su opet tugovali što nisu dobili celu Boku. Da li bi kralj Aleksandar, da je imao vremena, kantonizirao Jugoslaviju, samo se može nagađati. Pošto Jugoslaviju nisu očuvale ni republike-države, sa kolektivnim šefom, proizilazi da za nju nije bilo leka? Prva, Kraljevina Jugoslavija je propala - "jer je bila grešna", pisao je mislilac i svetac Nikolaj Velimirović. Da li su i gresi druge Jugoslavije bili neoprostivi? Tito kralj bez krune Posebno su komunisti bili odlučni u tome da će Jugoslavija biti srećna i postojana država kad se uspostavi kao federalna država VEROVALO se, a posebno su komunisti bili odlučni u tome, da će Jugoslavija biti srećna i postojana država kad se, umesto unitarne monarhije, uspostavi kao federalna i demokratska država. Ovom zabludom oni su za(b)ludeli mnoge. Realizacija te ideje započeta je u ledom okovanom slikovitom gradiću Jajcu (29. novembar 1943. godine). Komunistima, predvodnicima partizanskog gerilskog pokreta se žurilo. Iako je Drugi rat buktio svom žestinom, nije se još video pobednik, kao ni rezultat njihove borbe, oni su se osmelili u pokušaju da utemelje tu svoju ideju. Za tren je odloženo oružje, zakazano je zasedanje AVNOJ-a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). Pozvano je 260 delegata (pod oružjem i civila) sa prostora Kraljevine, koja je imala sedamnaest gospodara, granica, vojski... Pristiglo ih je samo 142. Odlučili su ovi većnici, jednoglasno, da ukinu Kraljevinu, a vladajućoj dinastiji zabrane povratak u zemlju (kralj, vlada i vojni vrh izbegli su u London). Umesto njih, Jugoslavija će biti narodna i federativna, a činiće je pet ravnopravnih (umesto tri) naroda smeštenih u šest republika. Republike su države koje slobodno raspolažu svojim suverenitetom i koje su odlučile da deo tog suvereniteta ulože u federaciju. Pravo da neka od republika ili sve, požele da istupe iz saveza, samo po sebi se podrazumevalo, ali se nije naglašavalo, jer je to samo teorijska mogućnost? Na ovu žurbu JU-komunista ratni saveznici nisu imali komentara. Ostala su samo pojedinačna svedočenja kako je Staljin bio ljut na Broza što se to pitanje uopšte postavlja, jer je SSSR imao svog ambasadora kod Kraljevske vlade u Londonu. Jajačke odluke doživljene su kao deklarativne, što je i priličilo vremenu. Sve što je, međutim, u ratu odlučeno, u miru se i ostvarilo. Čudno je bilo i ostalo da su temeljno državno rešenje pratile zapaljive parole, a ne i pravno uređenje. Zašto u Jajcu, pa i u prvom Ustavu iz 1945. godine nije ni pomenuto - šta ako jedna republika odluči da se osamostali, da postane nezavisna. To je mogao biti argument ideološkom i klasnom neprijatelju da federaciju gađa u Ahilovu petu. Zašto je to izostalo i u Ustavu iz 1974. godine, kad mu je prethodio i konkretan događaj - traženje Hrvata da dobiju stolicu u UN (1971. godine) - to je neshvatljivo. Taj pravni propust bio je tragičan i za državu, a još više za narod. A mogao se izbeći da su Ustav ili savezni Zakon jasno rekli koje su obaveze republika koje se otcepljuju i razdružuju, prema ostalima sa kojima su pola veka delile dobro i zlo. Ta zajednica je imala jedinstveno (ne zajedničko) tržište. Šta će biti sa imovinom firmi i građana iz drugih republika, takođe se nije znalo. Država je imala zakon o razvodu braka, ali ne o razvodu federalnih jedinica. Sve republike su bile omeđene, ali te međe nikad nisu pravno regulisane i ozakonjene. Kako osuditi one koji su se u nastalom haosu našli ugroženim i što su se i oružja latili? Armija federacije (JNA) bila je jedinstvena i njena ustavna obaveza je bila da brani teritorijalni integritet Jugoslavije i njen samoupravni socijalistički poredak. Znalo se ko vojskom komanduje, ali ne i pravila u okviru kojih je mogla da vrši svoju funkciju. Slovenačka vojska je napala JNA i od nje preotela brigu o spoljnoj granici zajedničke države. Počinjen je ratni zločin, ubijani su graničari, a taj dan se slavio i slavi. Ko umesto kralja - da li je to maršal Tito - pitali su naivni seljaci na prvim izborima (1945.) svog lidera Dragoljuba Jovanovića. Kakav Tito, mi smo sada „sasvim nova država“ koju će zastupati jedan kolektivni organ sastavljen od republičkih predstavnika, koje narod izabere, odgovarao im je njihov naivni lider. Tito je postao više od kralja, a Jugoslavija, samo nazivana republikom. Kad su komunisti, dokopavši se Beograda i vlasti, doneli zakon kojim su ukinuli sve zakone monarhije, usledio je i pravnički komentar beogradskog profesora Živojina Perića, ali iz Švajcarske: „Država koja jednim zakonom ukida sve zakone, tu nema ni države ni zakona!“ A po kom zakonu su osvanule republičke granice? TAJANSTVENI GREŠNICI JEDNOG nedeljnog popodneva, na Ilindan 1971. godine, u porti pravoslavne crkve u Torontu (Kanada), nuđena je na prodaju „originalna“ mapa Jugoslavije sa spoljnim (s Trstom) i unutrašnjim - republičkim granicama. Prodavac se hvalio da je mapa njegov „ratni plen“, da je zarobio u oružanom okršaju s partizanima na Zelengori (1943. godine), kad se domogao jedne kožne (komesarske) torbice. Posle toga nije se više oglasio ni prodavac, ali ni eventualni kupac. Mapa je bila urađena u crno-beloj tehnici, crtana je mastilom, rukom amatera. Ne postoji „nikakav pisani dokument ili drugi vid dokumenta“, koji bi mogao poslužiti kao istorijski izvor da je pitanje međurepubličkih granica rešavano i utvrđeno od bilo kojeg državnog ili partijskog organa. Ovo, u svojoj publikovanoj studiji, tvrde profesor Miodrag Zečević i kolega mu Bogdan Lekić. Prvi od autora je i višegodišnji politički aktivista (u vreme ovog istraživanja bio je i direktor Arhiva Jugoslavije) što pretpostavlja da mu je sva bitna arhivska građa bila nadohvat ruke. Ko je mogao nositi pomenutu torbicu i mapu u njoj? Pretpostavlja se je da je to bio neko iz Titovog okruženja. Primerak prve karte Jugoslavije otisnut je tek 1945. godine i on je sačuvan, nalazi se u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Na njoj su označene teritorije republika, ali bez topografskih naziva. Stranci u svojoj kući Interesi savezne države u svim prilikama jači od srpskih. Skupštini poslat predlog: Ko ne radi, nema pravo da jede BOSNA i Hercegovina proglašena je republikom državom, članicom jugoslovenske federacije, mimo proklamovanog principa - da će federaciju činiti pet naroda i njihovih pet federalnih jedinica. Državnost je bila (iznuđena) nagrada narodu koji je živeo na tim prostorima, za njegov doprinos NOR-u i pobedi komunista. (U pozadini je stajao i politički motiv: ako je BiH nedeljiva i ravnopravna, onda Srbija i Hrvatska neće imati razloga da se međusobno glože; zbog opstanka BiH čuvaće i opstanak Jugoslavije.) Kad je već tako, zašto i prestonica nove države ne bi bila u „mini-Jugoslaviji“, u Jajcu, gde je i rođena? Ideja se začela u Sarajevu, ali Tito i njegovi saradnici već su bili odabrali vile na beogradskom Dedinju; većnici AVNOJ-a zaseli su u komforno skupštinsko zdanje Kraljevine. Jajce je ostalo kao ukrasni simbol. FEDERACIJA NA OSTRVUIZ Ljubljane i Zagreba upućivani su signali; kružila je priča da je izgradnja Novog Beograda preskupa investicija i da se tu ne vidi mesto Federacije. Pod tim utiskom sinula je ideja da se prokopa kanal od Save (Sajmište) do Dunava (hotel „Jugoslavija“) i stvori ostrvo na kome bi se smestile neophodne savezne institucije. Formirao bi se epicentar koji ne bi bio ni beogradski ni srpski, već ekstrateritorijalni prostor?! A zašto se za Beograd ne kaže da je prestolni grad Federacije, priupitali su pojedini poslanici Mošu Pijadu, jednog od glavnih kreatora prvog ustava. U srpskom jeziku kaže se „prestonica“ a ne „prestolnica“. Danas, međutim, nema smisla nazivati Beograd „prestolnicom“, a ni „prestonicom“. U našem jeziku ne možemo naći bolji, zgodniji izraz od - „glavni grad“, imao je Moša spreman odgovor. Što „prestolni grad“ ne bi bio Zagreb, gde se i začelo (Štrosmajerovo) jugoslovenstvo? „Ima kritičara koji nisu pismeno oformili svoje predloge, ali koji se često pojavljuju na raznim ćoškovima i u kafanama, govoreći da ovakvo federalno uređenje ne omogućuje Hrvatskoj pune nacionalne slobode, jer je opet sva vlast u Beogradu“, oglasio se u raspravi i Mika Špiljak. „Beograd, kao glavni grad, treba da postane stecište jugoslovenskih ideja i da se u njemu afirmišu one najprogresivnije“, govorio je Vladimir Nazor, pisac i visoki rukovodilac u posleratnim godinama. Ova reagovanja dvojice Hrvata upućuju na zaključak da se Zagreb nije zvanično kandidovao, da nije imao kuraži. Jer, nije bilo realno da Broz stoluje u odajama koje je napustio Ante Pavelić. U novoj državi graditeljski duh bio je opšti trend, pravilo življenja. Skupštini je čak bio podnet i predlog - onaj ko ne radi, nema pravo da jede! Izgradnja Novog Beograda trebalo je da izrazi i prave domete svega novog. Predviđeno je bilo da se prvo ukaže zdanje, tvrđava - zgrada KPJ. Na konkursu se rad arhitekte Branka Bona iz Zagreba činio pravim i njemu je bilo naloženo da se odmah doseli u Beograd, da otpočnu radovi. Bon se već bio pročuo kao jedan od autora najviše zgrade u Beogradu, čuvene Palate Albanija. I u ovom radu visine su mamile Bona. Osnova partijskog zdanja zaista je podsećala na tvrđavu, sa dva ogromna krila, koja obuhvataju (grle) narod, a iznad njih kula (soliter), visine 108 metara. Dominirala je monolitnost. Pre nego što su omladinci krenuli da udaraju temelje, sastao se i partijski vrh, da proceni i da znak za start. Neočekivano, projekat se nije dopao Moši Pijadi, jer ga je zaplašila grandioznost. Kako je, uz ostalo, bio i slikar, Moša je pokolebao i one oko sebe, kojima estetika nije bila partijsko zaduženje. Starter se nije oglasio. Nije gradnja partijskog zdanja odložena zbog Mošine kritike, niti je postojao plan o prokopu kanala, čiju je gradnju sprečio Aleksandar Ranković. Gradnja partijske tvrđave nije počela zbog krize koja je nastupila prekidom ekonomskih veza sa SSSR-om (sukob Staljin-Tito), a prokopavanje kanala tražili su omladinci, da bi im se olakšao rad, da mogu transportovati građevinski materijal i mašine. Tu ideju odbacio je lično Broz, obrazlažući da bi se uz kanal morali graditi i skupi mostovi. Ovo smo saznali od pouzdanog svedoka, arhitekte Branka Bona, koji je postao Beograđanin. Federacija je i bez kanala i svog ostrva stekla palatu, a i partija se uselila u nešto skromnije, ali savremeno zdanje. Jedno zdanje - simbol Federacije - nije uspelo da izađe iz temelja. Radilo se o Muzeju revolucije, čiju je izgradnju preduhitrila kontrarevolucija! Već dve decenije ti temelji odolevaju i tuguju u samoći. Beograd je bio prepun federalnih institucija, od sportskih do najviših partijsko-državnih. Centar bankarstva i trgovine. Grad se ubrzano (i stihijski) razvijao, a njegovi žitelji lako su dolazili do zaposlenja. Zahvaljujući federalnim sastančenjima i okupljanjima, grad je postao međunarodni centar. Srbija je, međutim, kao država pretrpela veliku štetu. Događaji od federalnog značaja potpuno su poklapali republičke događaje i aktivnosti. U svim medijima u Srbiji, u prvom planu i na prvim stranama, bili su događaji koji su se odvijali u saveznim institucijama. Za prosečno informisanog građanina u Srbiji, Jugoslavija je bila njegova država, a republika tek detalj za kućnu adresu. Zato je i suočavanje sa raspadom Federacije i doživljeno tako traumatično, sa osećanjem beskućnika. Mnogi žitelji Srbije osećali su se u njoj kao izbeglice, nisu mogli da srastu s njom. I aktuelni srpski političari više su opsednuti brigama tuđih nego svog naroda, a ni posle dve decenije Srbija se nije okrenula sebi. Grešnici sa petokrakom Đuro Zagorac | 14. novembar 2011. 18:09 | Komentara: 8 Srpski komunisti stalno vojevali sa kompleksom krivca. Strah od Italije ujedinio Hrvate i Slovence sa Srbijom POSLE Prvog svetskog rata Srbija je od pobednika dobila blanko kredit i mogla je da se državno uspostavi po želji. Ona je, međutim, ostala verna svom cilju koji je proklamovala ratne 1915. godine takozvanom Niškom deklaracijom. Zaklela se tada da će se boriti za oslobođenje svih Srba na balkanskom prostoru, ali i za izbavljanje ostalih pripadnika južnoslovenskih plemena. Srbija je, na kraju, zavet i ispunila. Stvorena je i vekovima prizivana zajednička država, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, ubrzo preimenovana u - Kraljevinu Jugoslaviju. Zbog straha Hrvata i Slovenaca, pre svega od Italije, usledilo je, na prečac, njihovo ujedinjenje sa pobedničkom Srbijom. Nije tada proverena volja naroda, ni pobedničkog srpskog, ni poraženog hrvatskog i slovenačkog. Za ujedinjenje su se najstrasnije zalagali i borili prekodrinski Srbi i njih nije trebalo proveravati, ali Hrvate i Slovence sigurno jeste. Beograd i Srbiju su dugo opsedali jugoslovenski orijentisani pojedinci iz redova hrvatskog i slovenačkog naroda. Znala su se njihova opredeljenja i ona nisu bila sporna, ali jesu ona u narodu. Iznenađenja i razočaranje, na obe strane, su brzo usledila. Na scenu su istovremeno stupili i spoljni i unutrašnji protivnici Jugoslavije. Spoljni su bili oličeni u ratnim gubitnicima - Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj... kojima se pridružila i Italija. Jugoslaviju su proglasili "veštačkom tvorevinom", koju su "izlegli" pobednici u versajskom dvorcu. Brzo su se iskristalisali protivnici i na unutrašnjoj sceni. Prednjačili su Hrvati, koji su svoja osećanja ispoljavali preko Hrvatske seljačke stranke. Pridružili su im se crnogorski "zelenaši", makedonski šovinisti u obliku terorističke organizacije, kao i Komunistička partija Jugoslavije, zadojena idejama ruske Boljševičke revolucije. Oni su zajednički udarali u temelje tek rođene države. OD NjIVICE NIKAD NjIVA U Srbiji se nisu masovno radovali tom "bratskom" zagrljaju. Iz tog vremena ostala je da se prepričava i jedna anegdota: lider Demokratske stranke, Ljubomir Davidović, ubeđivao je seljake (iz okoline Mladenovca) da je dobro da Srbija više ne bude sama, da postane veća i moćnija. Jedan od seljaka ga je priupitao: "A, da li će i moja njivica postati njiva?" Da li je opasnost od komunista bila potcenjena? KPJ, njeni pripadnici-fanatici, udarali su na kralja, a još žešće na "srpsku buržoaziju" koja je bila u povoju. Za komuniste, koji su se doškolovali u Moskvi i na ratištu u Španiji toj "velikosrpskoj buržoaziji" mogla je da presudi samo - revolucija. Sa tako akumuliranim "antisrpstvom", komunisti (bilo ih je oko šest hiljada), koji su poveli gerilski rat i predvodili partizane, brzo su prešli i na politički teren, na potpuno prepakivanje države. U ratnoj 1943. godini, komunisti su u Jajcu, umesto jedinstvene kraljevine, proglasili federalnu zajednicu sa šest nacionalnih republika-država: Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija i Srbija. Četiri buduće republike imale su na tom zasedanju AVNOJ-a svoje vojno-političke delegacije. Među prisutnima (Makedonci nisu ni došli), jedino je Srbija imala samo vojne delegate, borce Prve i Druge proleterske brigade. Gde su se zagubili političari, oni bez oružja? Brojni su se upinjali da to pitanje (sudbonosno?) istraže i otkriju zašto Srbija nije bila adekvatno zastupljena, ali im je trud bio uzaludan. Treba imati na umu da su srpski komunisti odreda, vojevali sa kompleksom krivca. Strategija KPJ bila je usmerena na rušenje monarhije i buržoazije. Politički protivnik, kralj - dinastija, bili su srpski. Tačno je bio fiksiran i klasni neprijatelj - "Veliko-srpska buržoazija". Srpski komunisti su priznavali kolegama iz drugih naroda da su "grešnici" i, znajući partijska pravila, bili predvodnici u zatiranju dinastije i buržoazije koja se nalazila u začetku. Pretpostavlja se, da su upravo srpski komunisti, koji su se nalazili u šumi, imali zadatak da potraže i političare, ali da ih u Jajce ne dovedu. Pričalo se, recimo, da su tragali za Dragoljubom Jovanovićem (1898-1977), ali on kao da je u zemlju propao... Jovanović je slovio za "večitog opozicionara" (što je i bio), školovao se u Francuskoj i po struci je bio pravnik. Imao je besednički dar, a pred komunistima nije imao "srpski kompleks". Za Srbiju je sašivena "tesna košulja", upozoravao je Jovanović u skupštinskim raspravama oko prvog ustava nove države, a opisujući svoj susret sa Brozom (kad mu je bilo ponuđeno ambasadorsko mesto u Moskvi) posebno ga je interesovalo - zašto je Crna Gora proglašena za republiku, čime je "pocepan" srpski korpus? U odgovoru, Broz je objašnjavao da je to drugovima Crnogorcima obećano još pre rata i da se to nije moglo izbeći. A upitan - da li bi bio protivan, ako se oni još jednom izjasne za ujedinjenje sa Srbijom - odgovorio je: Ne! JovanoviĆ je opstajao kao srpski građanski političar među komunistima-poslanicima. Kad je u raspravi o prvom Petogodišnjem planu "nokautirao" druga Đidu (gvozdenu pesnicu komunista), stigla (ga) je i osveta: zatvor i sedam godina robije! Jedan od neoborivih dokaza, da se Jovanović bavi špijunažom (hoće da vrati kralja?) bio je francuski list "Mond", pronađen prilikom pretresa stana. Suđenje je bilo "fer" i on je dobro prošao. Imao je sve, od znanja do poštenja, ali ne i žicu koja obezbeđuje opstanak u politici. Komunisti su ga trpeli dok im je bio potreban za pridobijanje masa, a kad su osvojili sve poluge vlasti, bio je suvišan. Skupštinske polemike Dragoljuba Jovanovića ostale su da se pamte kao stilski i politički biseri, posebno one vođene sa Kidričom, Kardeljom, Đilasom, Brozom..